Još jedno interesantno putovanje kroz svet fizike omogućio nam je profesor Todd Baker  svojim odobrenjem da se neka, po mom izboru, interesantna pitanja sa njegovog sajta Ask the Physicist prevedu na srpski jezik.
U prevođenju je učestvovala grupa učenika četvrtog i trećeg razreda Trinaeste beogradske gimnazije, prirodnomatematičkog smera. Njihova imena su navedena na kraju grupe pitanja koja su preveli.
Zahvaljujem profesoru, a i učenicima koji su uložili trud .

Da li hokejaški pak dostiže svoju maksimalnu brzinu u poslednjem trenutku kontakta sa hokejaškim štapom, ili postoji nešto što bi nazvali (zbog oskudice odgovarajuce terminologije) „preostalo ubrzanje”?Ovde sam podrazumevao veliku razdaljinu. Prema onome što znam iz fizike, ako prestane delovanje sile na pak, ne bi trebalo da bude bilo kakvog ubrzanja nakon kontakta…skoro logičan zaključak. Međutim, gledao sam ponovljene snimke i instinkt mi govori da sam možda pogrešio. Ne deluje kao da štap putuje istom brzinom kao i pak- 100mph. Opažanje može biti drugačije od stvarnosti.  U svakom slučaju, ako sam pogrešio i pak nastavlja da ubrzava za kratku razdaljinu nakon odvajanja od štapa, to je zbog savijanja u štapu- energija prenesena na pak nije potpuno uticala na njegovo ubrzanje, verovatno je kao kod savijanja u golf loptici.
Kratak odgovor na tvoje dugačko pitanje: Pak ne može  nastaviti da ubrzava (da dobija brzinu) nakon što napusti štap. U fizičkom smislu ubrzava, ali sa negativnim ubrzanjem koje ga usporava.
Moje pitanje je, kako je moguće da struja koja teče kroz različite otpore serijski povezane u kolu ima istu jačinu? Ako je to opšta definicija, onda u redu. Ali ako postoji razlog za to, molim vas recite mi.
Ne, to nije samo obična definicija. Razlog je zakon održanja naelektrisanja. Zamisli samo 2 otpornika serijski povezana u kolo. Određena količina naelektrisanja ulazi u jedan otpornik u određeno vreme (električna struja). Slično, određena količina naelektrisanja napušta drugi otpornik. Ako je naelektrisanje koje izlazi manje (ili veće) od naelektrisanja koje ulazi, gde to naelektrisanje odlazi (ili odakle dolazi)? Naelektrisanje ne može biti stvoreno ili uništeno, i s’obzirom da se ne nagomilava ili ne crpi iz otpornika, struja koja je unutra mora biti jednaka struji koja je izašla, tako da je protok u svakom trenutku jednak.
Oduvek sam se pitao da li je „vreme” ljudski stvoren koncept ili stvarno postoji. Čuo sam da je vreme četvrta dimenzija, da li je to tačno?
Ovo je više filozofsko nego fizičko pitanje. Kao fizičar, rekao bih da vreme postoji nezavisno od mog opažanja. Naša intuitivna predstava o vremenu, kao ona da je vreme univerzalan pojam za sve posmatrače, izgleda netačno. 2 identična časovnika data dvojici različitih posmatrača sigurno neće meriti vreme na isti način ako se posmatrači kreću jedan u odnosu na drugog. Ovo je neizbežna posledica specijalne teorije relativnosti. Vreme je četvrta dimenzija u smislu da kad je shvaćeno da su vreme i prostor povezani (opet rezultat ove teorije), matematika fizike koja uključuje i prostor i vreme je veoma slična matematici četvoro-dimenzionalnog prostora. Na primer, kretanje u 3 dimenzije može biti opisano kao rotacija u 4 dimenzije.
Moja 11-ogodišnjakinja me je pitala: „Da li gravitacija veže svetlost?” Radio sam srednjoškolsku fiziku pre oko 20 godina, tako da sam prilično zarđao i nisam u toku sa sadašnjim shvatanjem. Pogledao sam diskusije o ovoj temi u arhivi raznih foruma, ali sam ostao prilično zbunjen zbog različitih objašnjenja. Zaista bih voleo odgovor koji je lak da se objasni detetu, ali ipak ne toliko pojednostavljen da je netačan. Da li tražim nemoguće? Ona je čitala o prirodi svetlosti i takođe o gravitaciji, i ne može da shvati kako svetlost može biti pod uticajem gravitacije, kada nema masu. Da li zato što su fotoni vid energije i nemaju masu? Ili je to da gravitacija oko velikih zvezda utiče na „prostor” oko sebe i svetlo jednostavno prati zakrivljenu putanju?  Ako je ovo tačno, kako neki autori mogu da kažu da se svetlost kreće po pravoj liniji čak i kada prati krivu putanju?
Sledi jedno objašnjenje verovatno najlakše za vašu kćerku da shvati: Pojava da na svetlost utiče gravitacija je rezultat principa ekvivalencije u opštoj teoriji relativnosti. Ovo je potvrda da ne postoji eksperiment kojim možete napraviti razliku između vašeg postojanja u gravitacionom polju ili u ubrzanom referentnom sistemu. Prema tome, na primer, zamislite da ste u liftu koji ubrzava na gore; ako svetlost uđe kroz rupu koja je sa strane lifta, jednostavno će „pasti” poput projektila zbog ubrzavanja lifta. Dakle, ista stvar će da se desi u gravitacionom polju za ubrzanje koje je potpuno jednako ubrzanju lifta. Prema tome, svetlost će „pasti” u zemljino gravitaciono polje sa ubrzanjem 9,8 m/s².
Evo još jedno: Ako smatramo da svemir da ima Euklidski „ravnu” geometriju i gledamo zrak svetlosti kako prolazi pored veoma masivnog objekta, vidimo da se svetlost savija. Ali, način na koji opšta teorija relativnosti definiše svemir kaže da ako smo u blizini masivnog objekta sam svemir nije Euklidski već je zakrivljen; u ovom prostoru svetlost prati “pravu liniju” u toj neeuklidskoj geometriji.
Kako je moguće da svetlost može biti i čestica i talas?! Moram da znam, to me proganja ceo život.
Proganja ceo život? Kako je moguće da moja kravata može biti i crvena i zelena? To je jednostavno tako kako jeste. Znam da je ovo nezadovoljavajući odgovor, ali nauka je bazirana na eksperimentima i ako proučavaš svetlost i tražiš talas- naći ćes ga, ali ako tražiš čestice naći ćeš i to takođe. Ovo je nazvano talas/čestica dualnost i to je, u suštini, tvrdnja eksperimentalne činjenice. Možete da pravite eksperimente koji jednako vide obe mogućnosti u istom eksperimentu. Najbolji poznati primer je eksperiment na dva otvora sa veoma malim intenzitetom svetlosti (ako niste upoznati sa ovom pojavom, pogledajte animaciju na <http://www.colorado.edu/physics/2000/applets/twoslitsa.html> - prim.DR). Ako je jačina toliko mala tako da, recimo samo 1 foton po minuti prolazi kroz pukotinu, onda mora da prođe kroz jednu ili drugu pukotinu, zar ne? Netačno- i dalje ćete imati interferentnu sliku. Pa, vi kažete, svetlost je prema tome talas, ne čestica. Ali, zamislite da pregrada (mesto gde se vidi interferentna slika- prim.DR) detektuje svetlost koristeći fotoelektrični efekat koji ne može da se razume osim ako ne tretirate svetlost kao skup fotona. Ovaj detektor će raditi savršeno dobro u prikazivanju interferentne slike. Ova dualnost nije jedinstvena za svetlost: Svaka čestica će se pokazati talasne osobine; npr. to je način na koji rade električni mikroskopi, iskorišcavanje talasnih osobina elektrona. Možda ti ovo nisam trebao reći jer može zakomplikovati tvoju nedoumicu- talas/čestica dualnost je realnost prirode, to je sve.
Da li talasna dužina svetlosti utiče na sjajnost kojom ona sija?
Ne, „sjajnost” je određena amplitudom talasa, a ne njegovom talasnom duzinom.
Da li se sve putanje u svemiru menjaju? Ako ne, zašto? Da li je moguće da Zemljina orbita može da se promeni (kao kod Marsa) i prouzrokuje globalno zagrevanje?
Da bi se putanja promenila, objekat koji orbitira mora da izgubi svoju energiju. To se može desiti kada se sudari sa drugim objektom, uglavnom gasom i prašinom tako da se  gubitak energije može zamisliti kao trenje vazduha na Zemlji, samo mnogo manje. Orbitirajući objekat će takođe izgubiti energiju zračeći gravitacione talase; ovo je bilo viđeno za neke dvojne zvezdane sisteme. Ali, za Zemlju, ovo je potpuno zanemarljivo i svakako nema nikakav efekat na globalno zagrevanje. Razdaljina od Sunca ima mnogo manje uticaja od ugla pod kojim sunčevi zraci padaju; zapravo smo najdalje od Sunca tokom leta.
Moje pitanje se odnosi na gravitacionu potencijalnu energiju. Posebno sam malo zbunjen oko načina na koji radi. Razumem da kada je objekat pomeren sa zemlje (na gore) dobija gravitacionu potencijalnu energiju koja se transformiše u kinetičku energiju ako i kada padne natrag na zemlju. Ovo shvatanje me vodi do 2 pitanja. 1) Šta se dešava sa potencijalnom energijom kada se objekat pomeri van gravitacionog polja Zemlje? Da li taj objekat i dalje zadržava potencijalnu energiju  koju je dobio kada je bio podignut sa zemlje? 2) Zašto moram upotrebljavati energiju da bi držao nešto na stalnoj visini u odnosu na zemlju? Na primer, zašto moram uložiti energiju da bi držao svesku iznad glave? Ne pomera se prema ili od zemlje, tako da ne dobija potencijalnu energiju, ali ja ipak ulažem energiju držeći je nasuprot sili gravitacije.  S druge strane, sto ne ulaže nikakvu energiju u postizanju istog. Dakle, šta energiju daje? Gde ta energija odlazi? Da li grešim u vezi ovoga?
Objekat u gravitacionom polju se nikad ne pomera van polja jer je jačina polja proporcionalna sa 1/r² gde je r rastojanje od centra Zemlje. Tako da nikad nema mesta gde je polje 0, samo gde je veoma malo. Potencijalna energija sa kojom si verovatno upoznat je mgh gde je h razdaljina vertikalno od mesta gde si odredio da je h = 0. Ovo dobro funkcioniše (ali samo) dok god je h mnogo manje od radijusa Zemlje; tačna potencijalna energija zemlje je proporcionalna sa (-1/r) tako da kad r postane veoma velik, potencijalna energija ide do 0; ali, primetio si znak -:  potencijalna energija se smanjuje(još je negativnija) kad se i r smanjuje, tako da potencijalna energija postaje najveća kada ste beskonacno udaljeni.
2) Ti ste potpuno zbunjen oko toga šta je energija. Način na koji daješ energiju nečemu je da vršiš rad na tome, a rad je sila ispoljena prilikom pomeranja. Ispoljavaš silu na predmetu koji držiš iznad glave, ali ta sila ne vrši pomeranje tako da ne menjaš bilo kakvu energiju. Nema smisla, sa fizičke tačke gledišta, reći da „ulažeš energiju”.
Ovo može izgledati kao čudno pitanje i ono na koje ne može biti odgovoreno bez neke vrste verovanja (religija, npr.),  ali ako energija ne može biti stvorena ili uništena, gde energija unutar živog bića odlazi nakon njegove smrti? U koju drugu energiju se transformiše, i šta se dešava sa električnim signalima u mozgu i drugim delovima nervnog sistema?
Koja je energija u živom biću? Uglavnom je sve vezano za hemikalije koje sačinjavaju telo. Kada telo umre, energija hemikalija ili ostaje tu ili završava kao toplota ako se telo raspada. Što se tiče električnih signala, analogno pitanje bi bilo šta se dešava sa svetlošću koja dolazi iz sijalice kada ugasiš prekidač? Jedini razlog što sijalica nastavlja da sija je što je tu izvor energije koji gura elektrone kroz nju i kada je izvor odstranjen električni tok se jednostavno prekida.
OK, zapečatio sam kutiju sa električnim ventilatorom od 60W unutra. Ventilator samo cirkuliše vazduh unutar kutije. Da li kutija daje 60 W toplote?
Aparat od 60 W je onaj koji troši 60 W snage, koja troši 60J energije svake sekunde. Aparat onda pretvara ovu energiju u drugu formu energije. Na primer, toster će potrošiti veći deo svoje energije na toplotu  ( zato što je dizajniran da tako radi). Ventilator je dizajniran da ne prevodi energiju u toplotu, nego u kinetičku energiju (i ventilatora i vazduha); električni motor će se zagrejati ali ni približno koliko i 60W toster, ali verovatno više od 60W fluorescentnog svetla koje je dizajnirano da preobrati što je više moguće energije u svetlost. Ali ako je vaša kutija potpuno izolovana od okoline, veći deo energije će se inicijalno pretvoriti u kinetičku energiju vazduha i završiće kao toplota u kutiji i na njenim zidovima.
Kada se stvaraju hemijske veze, oslobađa se energija. Prema tome, da li voda oslobađa energiju u vidu toplote kada se zamrzava? Ako to čini, da li to objašnjava zašto je toplije kada pada sneg? Da li promena vode iz gasa u tečnost pa u čvrsto stanje uzrokuje da se poveća temperature okoline?
Moraš da dodaš energiju da bi istopio led. Prema tome, moraš da odstraniš energiju da bi zamrznuo vodu. Dakle, da, voda oslobađa energiju kada se zamrzava. Slično, vodena para oslobadja energiju kada se kondenzuje. Ipak, sumnjam da ovi efekti imaju bilo kakav efekat na temperature vazduha. Često je toplije kada pada sneg zato što vremenska stanja pogodna za sneg ( oblaci, nizak barometarski pritisak) uzrokuju da bude toplije; drugim rečima, toplije (manje hladno) vreme rezultira snegom, ne obratno.
prevela  Maja Mišić, IV godina 2007/2008

Ovo pitanje se odnosi na televizijske signale emitovane sa ove planete. Da postoji zvezda koja je, na primer tačno 40 svetlosnih godina udaljena od nas, koliko bi slab bio „elektromagnetni odraz” sa zvezde ili planete (pretpostavljajući da je odraz moguć?) kad se vrati nazad, nekih 80 godina nakon što je otišao? Jasno mi je da ne bi sve zvezde reflektovale jednako, pa se moje pitanje odnosi na to da li bi postojalo bilo šta što bi se nekad moglo meriti i analizirati.
Skoro sve reflektuje elektromagnetno zračenje. Pravi problem ovde je intenzitet. Intenzitet radio talasa emitovanih sa Zemlje će opasti približno kao 1/r² gde je r razdaljina. Znači, ako postoji izvesni intenzitet na
1 000 milja od Zemlje, na udaljenosti od 1 000 000 milja on će biti (10⁶/10³)² = 1 000 000 puta slabiji; a
1 000 000 milja je jako mali broj u odnosu na udaljenost zvezda. Reflektovani signal će biti slabiji za otprilike isti taj odnos. Moja pretpostavka je da bi intenzitet bio toliko mali da se nijedna informacija (nijedan podatak) ne bio mogla dobiti od njega.
Ako je predmet potopljen u vodu (npr. da se nalazi na dnu jezera) zašto sila potiska pomaže da se predmet izvadi iz vode. Ono što me zbunjuje je zašto pritisak vode koji pritiska predmet na dole ne odmaže onoliko koliko pomaže?
Zamislimo jednu kutiju (na dnu jezera). Na dno te kutije deluje sila pritiska koji gura na gore. Na vrh kutije deluje sila pritiska koji gura na dole. Ali sila na dnu je veća od one na vrhu jer pritisak raste sa većom dubinom. Zato postoji  rezultujuća sila koja deluje na kutiju i koju zovemo sila potiska.
Ako se gravitacija i ubrzanje ne razlikuju na jednom mestu, i ako sila teže prouzrokuje da se svetlost savija u gravitacionom sočivu, može li i ubrzanje da prouzrokuje gravitaciono sočivo u nekim slučajevima?
Pretpostavimo da se nalazite u liftu koji ubrzava i ima probušenu rupu u zidu (strani); ako zrak svetlosti uđe paralelno sa podom, videćete da prati putanju parabole kao da seče lift. Znači odgovor je, da, svetlost se savija kad se posmatra kroz ubrzani referentni sistem.
Koja je najniža temperatura ikada dostignuta ovde na Zemlji na osnovu najnovijih podataka? Neprovereni izvor mi je rekao da je to manje od milionitog stepena iznad 0 K.
Najniža temperatura za koju sam pronašao podatak upućuje na 100pK. To je 10^-10 K.
Često se aluminijumski propeleri (kod elisno-klipnih motora-prim.DR) savijaju i krive, proizvođači odgovoraju je to zbog trimovanja  (postupak lakšeg pokretanja palice - prim.DR) motora pri čemu se potiskuje vazduh ispod elise, vazduh postaje zaglavljen, greje se i tako krivi ili topi propeler. Zar taj zadržani vazduh ne bi trebalo da dostigne temperaturu od 660 stepeni da bi mogao da istopi oslonac? Da li je to uopšte moguće?
Propeler se ne topi, samo se krivi. Na visokim temperaturama, metali postaju mekši i lakše se deformišu (zato je seoski kovač radio sa užarenom masom).
Za naše oči i mozak, materijal ima boju kad upije sve talasne dužine vidljivog spektra i reflektuje jednu talasnu dužinu. Na primer, crvena cigla ima boju jer je upila vidljivu svetlost i reflektovala svetlost sa talasnom dužinom koja je povezana sa crvenom bojom.
Zašto su sve ostale talasne dužine upijene, a crvena nije? Da li su sve talasne dužine upijene, a crvena boja emitovana? Da li to ima neke veze sa HOMO-LUMO Gap (hemija)?
Naravno, Vaše objašnjenje je pomalo uprošteno. Ništa ne upija sve, osim jednu talasnu dužinu. Crvena cigla upija više svetlosti u delu spektra kraće talasne dužine (plava) nego u delu spektra veće talasne dužine (crvena). Ali ste u suštini u pravu. Ono što se upije potpuno je određeno osobinama molekula u materijalu, to su efekti atomskih nivoa.
Svi molekuli imaju spektar apsorpcije i emisije i on varira od materijala do materijala. Nemam pojma šta je to HOMO-LUMO Gap.
Svetlost, radio signali i zvuk, sve su to vrste talasa koji se mogu meriti u Hercima. Znam da ono što čujemo su kompresije vazduha koje je stvorio talas (pretpostavimo za ovo pitanje da imamo zvučni talas od 900Hz). Svetlost je takođe talas, uzmimo npr. žutu boju što bi bilo 515THz (teraherc). Imajući ovo u vidu, svetlost može da putuje kroz prazan prostor (očigledno) kao talas. Ovde je nalazim problem koji bih voleo da mi rešite: Ako bi izvor u svemiru stvorio talas od 900Hz (ne kao zvuk, samo talas od 900Hz) i on bio usmeren prema Zemlji, da li bismo mogli (na površini Zemlje) da detektujemo taj signal? Ako bismo mogli-kako? Zar to ne bi stvorilo zvučne kompresije u dodiru sa atmosferom i učinilo taj talas zvučnim? Ako ne, onda zašto? 900Hz je talas baš kao i 515THz, zar je moguće da postoji talas od 900Hz koji se ne može čuti na površini Zemlje? Ili ako 900Hz ne može da putuje kroz svemir, zašto onda svetlosni talas (ili bilo koji drugi) putuje kroz svemir sa frekvencijom od 515THz, a od 900Hz ne može, za radio i svetlosne talase nije neophodan vazduh da bi se kretali kroz svemir? Osim ako ne postoji neka druga mogućnost koju gore nisam razmotrio, sve ostale opcije deluju kontradiktorno onome što ja znam o fizici,zvučnim talasima itd. Ja nisam ni naučnik, ni student fizike, samo neko ko duboko razmišlja o svemu tome.
Rešenje je u tome što stvara taj talas? Za zvuk, kao što možete primetiti, to je vazduh. Za elektromagnetnbe talase (radio, svetlosne, x-zrake, gama-zrake, mikrotalase, itd.) to su električno i magnetno polje. Možete čuti kompresiju talasa u vazduhu, ali ne možete čuti električno i magnetno polje. Vaše oko može da detektuje elektromagnetne talase koji se pružaju u malim frekvencijama i imamo instrumente za detektovanje drugih frekvencija. Stoga, ako je talas od 900Hz proleteo kroz svemir, on mora da je bio elektromagnetni, tako da niste mogli da ga čujete, ali ste ga mogli detektovati pomoću odgovarajuće antene i elektro-prijemnika. Inače, talasna dužina takvog talasa bi bila približno 333km.
Šta bi bila najveća „primetna“ razlika u univerzumu ako bi brzina svetlosti bila daleko veća nego sad, recimo 10, 100 ili 1000 puta?
Za početak, ne biste bili tu da postavite ovo pitanje. Ovaj oblik života koji mi poznajemo je veoma osetljiv na vrednosti najvažnijih fizičkih konstanti, brzine svetlosti, c, kao jedne od njih. Najlakši način da vidimo dramatične efekte je dobra stara jednačina E=mc². Ako bi c bilo 10 puta veće, energija ekvivalentna masi bi bila 100 puta veća, tako da bi energija koju stvara sunce bila 100 puta veća nego što je sad; pričamo o globalnom zagrevanju! Pretpostavimo da ako bi protoni i elektroni i dalje postojali, imali bismo i dalje vodonik jer relativistička fizika ne utiče previše na čestice van jezgra, ali kad biste pokušali da napravite jezgro videli biste da su mase jezgara mnogo manje od sume njihovih komponenti zbog ogromnih energija veza. Ustvari, mislim da ne bi bilo nukleona, tako da se ne bi mogla napraviti jezgra i stoga ne bi postojala hemija i zvezde ne bi mogle da stvaraju energiju koristeći fuziju.
Pitao sam se zašto povećavanje razdaljine između ploča paralelnog pločastog kondezatora (kada je napunjen i nije priključen na električno kolo) povećava napon. Jasno mi je da ovo smanjuje kapacitet, naelektrisanje ostaje isto, onda po jednačini Q=CU napon mora da poraste. Ali to meni nije logično. Ako je jednačina za napon U=kq/r, to mi govori da ako povećavamo razdaljinu između ploča, povećava se i razdaljina između naelektrisanja. Zato mislim da bi se napon smanjivao.
Napon koji pominjete (U=kq/r ) je za tačkasto naelektrisanje, ne za paralelne ploče. Za paralelne ploče električno polje E je nepromenljivo pa je napon U=Ed, gde je d razmak između ploča. Polje je određeno naelektrisanjem Q na pločama i površinom S na pločama, E=Q/ (e₀S) tako da se polje ne menja kada se ploče razdvoje.
Jasno mi je da je brzina svetlosti konstantna, tj. da je ista u svim okolnostima. Takođe su me naučili da je prelamanje prouzrokovano time što svetlost pogodi materiju, kroz koju može da prođe, pod uglom i svetlost biva usporena. Niži deo talasa udara pre gornjeg, u odnosu na površinu, stvarajući ugao. Znači, šta je tačno? Da li svetlost ustvari usporava kad putuje kroz materiju ili ne?
Zakon glasi da je brzina svetlosti u vakuumu  ista za sve posmatrače. Svetlost se, kada prolazi kroz materiju, kreće sporije.
prevela Snežana Čalić, III godina 2007/2008

Ako posmatramo kamen koji visi uz pomoć dva vertikalna konopca zanemarene mase sa simetrično raspodeljenom težinom, i ako je sistem stacionaran, da li je ikako moguće da zategnutost konopaca bude veća ili manja od polovine težine kamena?
Zavisi od toga gde su konopci privezani za kamen. Ako je jedan konac direktno vezan iznad centra mase, nosiće svu težinu dok će drugi imati nultu zategnutost. Ako su im jednake horizontalne udaljenosti od centra mase svaki će nositi polovinu težine. Stvar je u tome da suma svih obrtnih momenata oko centra mase mora biti nula.
Tako je:     F₁d₁=F₂d₂   i    F₁+F₂=W
gde je d horizontalna udaljenost svakog konca od centra mase.
Imam pitanje u vezi sa snom koji sam imao kad mi je bilo 12 godina. Sada imam 22 godine ali sam se upravo setio sna ponovo. Nisam neki matematičar, ali ovo pitanje više ima veze sa fizikom i zakonima svemira. Moje pitanje je o Džimini Kriketu iz Pinokija koji sedi na ramenu Veselog Zelenog Džina dok lebde usred svemira. U snu Zeleni Džin je visok dve svetlosne godine dok je Džimini visok otprilike nekoliko centimetara. Pitanje s kojim sam se probudio je: Koliko je potrebno obojici da vidi stopala Zelenog Džina? Da li je masa ikako u vezi sa brzinom vremena kao ono:  Što je veća masa, brže je vreme? Ja mislim da bi Džin mogao videti svoja stopala pre Džiminija. Slično kao u slučaju manjih pokretnih objekata, kao insekti, krv i atomi izgledaju da se kreću brže za nekog ljudske veličine, ali da li  atomi  ili krv u odnosu na sebe idu mnogo brzo? Znam da je neko već postavio ovo pitanje i da je sigurno odgovoreno, ali ja ne znam gde da nađem odgovor. Pronašao sam vas u Google pretraživaču pod naslovom 'Pitaj fizičara .'
Način na koji „vidiš” nešto jeste da opaziš svetlost koja je došla sa stopala. Oboje i Džin i Kriket, u bilo kojem trenutku, vide svetlost koja je napustila Džinova stopala pre dve godine. Masa detektora (Džina I Kriketa) nije uopšte bitna.
Da li bi antimaterija mogla ikada biti pretnja svemirskim putnicima, pogotovo za svemirska putovanja unutar solarnog sistema?
Svakako da ne u solarnom sistemu jer i da postoji bilo kakva značajna količina antimaterije mi bismo sigurno posmatrali njene efekte. Takodje nema ni dokaza da postoji značajna količina antimaterije bilo gde u svemiru. Tako da bih ja, kao odgovor na tvoje pitanje, rekao ne.
Ja sam bibliotekarski asistent šefa biblioteke. Šef kaže da je neko vreme imala knjigu u kojoj je našla formulu za izračunavanje težine objekta. Ako stavimo objekat, kao kola na gumeni točak ili loptu ili na nešto pod pritiskom, a znamo pritisak, možemo izračunati masu objekta.
Zamisli klip poprečnog preseka A, vertikalni, koji ima pritisak P ispod i težinu W koja leži na njemu i sve je u ravnoteži;  zbog jednostavnosti zanemarimo težinu samog klipa ili zamislimo da je uračunata u težinu W. Ne smemo zaboraviti da postoji i atmosferski pritisak P_a koji pritiska cilindar na dole. Onda Njutnov prvi zakon navodi da zbir svih sila mora biti nula, i tako je : P A-W- P_a A=0 (pritisak pomnožen sa površinom jednak je sili) tako da W= (P-P_a) A . Ali (P-P_a) je nešto što se zove kalibrisani pritisak, to je pritisak koji mnoga merila očitavaju, to je količina veća (ili manja) od  atmosferskog pritiska. Tako da 30 psi (1 psi je oko 0,07 bar - prim.DR) obično znači 30+14,7 psi jer je P_a =14,7 psi. Čini mi se da je ovo bio ekvivalent tvom pitanju. Isprobajmo radi opravdanosti: pretpostavi da su sva četiri točka auta u kontaktu sa zemljom na oblasti 6x4 inča (1 inč je oko 2,5 cm - prim.DR) i da je pritisak gume (izmereni) 30 psi. Onda bi težina kola bila 6x4x4x30=2880 lb (lb je oznaka za funtu (pound) i iznosi oko 0,45 kg - prim.DR) što je otprilike i težina auta.
Koja je razlika u osvetljenosti tri lampe ako su povezane paralelnom/rednom vezom?
Pretpostavljam da su identične. Takođe ću pretpostaviti da je intenzitet svetlosti proporcionalan utrošenoj snazi sijalice; ovo nije dobra aproksimacija jer je otpor volframove žice zavisan od njene temperature koja je opet zavisna od jačine struje koja prolazi kroz žicu. Onda osvetljenje zavisi od snage koja je proporcionalna sa U², gde je U napon kroz sijalicu.  Sijalice u paralelnim vezama bi imale samo 1/3 napona svaka, tako da bi imale samo 1/9 osvetljenja.
Da li je zakon fizike isti u svakoj tački na površini Zemlje ili ne?
Ako je to zaista zakon fizike, važi svuda u univerzumu.
Molim vas možete li objasniti šta se događa sa energijom oslobođenom pri razbijanju stakla o tvrdu površinu? Učili smo da je energija na Zemlji ostala konstantna još od formiranja planete, onda koja je sudbina energije nastale u  ovom događaju?
Šta te navodi na pomisao da je energija oslobođena? Zašto se deo stakla jednostavno spontano ne polomi? Činjenica je da moraš uložiti energiju u staklo da bi ga polomio. Ako ga ispustiš, ima kinetičku energiju kada udari o zemlju a onda površina vrši rad na njemu delujući silom. Znači pitanje bi bilo šta se dogodilo sa energijom koja je uložena u staklo da bi se polomilo. Potreban je rad (energija) da bi se raskinule molekulske veze koje su držale staklo pre nego što se polomilo - tu ide malo uložene energije. Čuje se prasak lomljenja - tu odlazi još malo energije (u zvuk). Staklo će se malo zagrejati - i tu odlazi deo energije.
Fuzija  vodonikovih (jonizovanih) molekula postignuta je povećanjem temperature i njihovim  sabijanjem korišćenjem jakih elektromagneta (zar ne?). Ako je tako, da li je moguće spojiti ih pri normalnoj sobnoj temperaturi ako samo neograničeno povećavamo elektromagnetnu silu? Ako je moguće, šta bi bilo sa fuzijom na temperaturi približno 0 K ?  
Magnetna polja ne služe da sabiju molekule već da ih (prostorno-prim.prev.) ograniče.  Visoke temperature su potrebne zato da bi pozitivni joni imali dovoljno energije (tj. dovoljno brzine) da savladaju električno odbijanje od drugih pozitivnih jona. Joni se moraju približiti dovoljno blizu da bi osetili nuklearnu silu i da bi se spajanje dogodilo a spori joni za to nisu sposobni.  Štaviše, magnetna sila je normalna na smer kretanja tako da ih ova sila ne može sabijati. Takođe, magnetna sila je proporcionalna brzini čestice, tako da što se sporije čestica kreće (hladi se) to je manja magnetna sila.
Ja sam član grupe ljudi koja se zanima za svemir i univerzum. Imamo već duže vreme raspravu koja nije bliža rešenju još od kada se prvi put pojavila. Ovo je tema rasprave: Ako bi vanzemaljska rasa živela na planeti udaljenoj nekoliko svetlosnih godina od Zemlje, znamo da bi Zemlja izgledala kao zvezda na njihovom noćnom nebu. Takođe znamo da svetlost koju bi videli je napustila Zemlju pre mnogo, mnogo godina; možda čak i kad su dinosaurusi živeli. Ako bi oni imali teleskop tako moćan da bi mogao da zumira toliko da vidi životinje koje žive na površini, da li bi oni videli životinje današnjice? Ili bi oni gledali dinosauruse? Veoma bih cenio ako biste nam pomogli da konačno završimo ovu raspravu.
Da bi video nešto, tvoje oko (ili teleskop) mora opaziti svetlost koja je emitovana iz tog objekta (ili odbijena). Tako da kada gledaš u prijatelja koji je 100m udaljen, ne vidiš ga kakav je sada već kakave je bio pre 
100/3 x 10⁸ = 3,3 x 10^-7 s.  1/3 mikrosekunde je veoma merljivo vreme. Sada pretpostavi da si na planeti koja je 100 svetlosnih godina udaljena od Zemlje. Kada vidiš Zemlju vidiš je kakva je bila pre 100 godina zato što je svetlosna godina rastojanje koje svetlost pređe za jednu godinu. Mesec je 1,3 svetlosne sekunde udaljen od Zemlje a Sunce 8,3 svetlosnih minuta. Tako da, kada pogledaš u Mesec, vidiš ga kakav je bio pre 1,3 sekunde. Ako bi Sunce eksplodiralo baš sada, znao bi to za 8,3 minuta.
Zašto slepi miševi i sove u poređenju sa ljudima imaju bolji noćni vid?
Slepi miševi nisu baš slepi ali njihov vid nije ni mnogo dobar. Način na koji oni vide je korišćenjem zvučnih talasa kao radari: oni ispuštaju ultrazvukove koji se onda odbijaju od stvari iz njihove okoline i onda se oni upravljaju slušajući eho. Uz pomoć toga mogu i da budu slepi. Sove s druge strane imaju veoma dobar noćni vid.
Postoji više stvari u vezi s njihovim očima što im daje dobar noćni vid:
Njihove oči su veoma velike, dužica se može otvoriti veoma daleko da bi pustila više svetlosti, oči su im cilindrične radije nego sferične, što dozvoljava mrežnjači da bude veća, mrežnjaca je pakovana ogromnim brojem „štapića”, ćelije su najosetljivije na svetlosti niskog nivoa (kupice, drugi tip očnih ćelija, omogućavaju vid u boji), i zadnji deo mrežnjace je odbojan, što znači da svetlost koja ne interaguje sa štapićima na ulasku dobija drugu šansu. Većina životinja ima bolji noćni vid od nas zbog odbojnog sloja zvanog „tarpetum lucidum” koji mi nemamo. To je razlog da oči mnogih životinja noću sijaju kada je svetlost uperena ka njima - oni je odbijaju.
preveo Dejan Pardanjac, III godina 2007/2008

Zašto ne postoji zvučni prasak (probijanje zvučnog zida), kada su u pitanju svetlosni ili radio talasi?
Udarni talas (zvučni prasak, ako je u pitanju zvuk), dešava se ako se izvor talasa kreće brže od samog talasa. Drugi primer udarnog talasa je poskakivanje čamca ako se on kreće brže od talasa na vodi. Svetlost i radio talasi su elektromagnetni talasi, nisu istog porekla. Ako bi se izvor svetlosti kretao brže od brzine svetlosti, desio bi se „svetlosni udar“. Međutim, kao što već znate, ništa se ne može kretati brže od brzine svetlosti u vakuumu. Ipak svetlost se sporije kreće kroz materijal, npr. staklo ili vodu; pa zato, ako bi se čestica kretala brže od brzine svetlosti, desio bi se udarni talas. Ovo se često viđa u vodenim okruženjima nuklearnih reaktora pošto moćne subatomske čestice prolaze kroz vodu brže od brzine svetlosti u vodi; te se opaža plavi bljesak.
Ako vozim sporo po zemljanom putu, zubi mi zvekeću ( nije u pitanju greška u prevodu već je to fraza - prim.DR). Ako vozim brže, mnogo je bolje. Šta je najbolje za amortizere mog kamiona (i zube)? Brza ili spora vožnja?
Ako pređete preko ispupčenja vi ubrzate a II Njutnov zakon kaže da mora postojati sila koja prouzrokuje ubrzanje. Što brže pređete preko prve strane uzvišenja, ubrzanje je veće, pa je veća sila koju osećate. Ovako se u osnovi to dešava. Međutim, ako postoji serija malih ispupčenja relativno bliskih jedan drugom, inercija vašeg automobila može vas odneti od jednog do drugog tako da možete preskočiti prednju stranu ispupčenja. Takođe, pošto su vam opruge relativno krute, često se dešava da točkovi poskakuju ali auto (i vi) se ne pomerate toliko s obzirom da se pri malim brzinama auto, točkovi i vi krećete više kao jedno. Pretpodstavljam da moja preopširnost govori da bi trebalo ići brže (doklegod možete održavati kontrolu nad vozilom).
Da li je moguće da je razlog zašto elektroni ne upadnu u jezgro to da što je elektron bliži jezgru njegov naboj postaje manji, ili on postaje pozitivniji i biva odbijen? Zatim, da li je razlog zašto „ne odleti“ od jezgra to što bi, ako bi odlazio što dalje od njega, postajao sve negativnije naelektrisan?
Vaše pretpostavke su nemoguće. Jedan od najneoborivijih fizičkih zakona jeste održanje električnog naboja. Naboj elektrona ne menja se nikada, ni u kakvim uslovima.
Da li je moguće napraviti elemente, kao na primer zlato ili titanijum, u nuklearnom fuzionim/fisionim reaktoru? Da li je istina da ćemo u budućnosti biti u stanju da stvorimo najmanje nekoliko tih atoma?
Ne samo da je moguće, to se stalno dešava. Po definiciji, fuzione ili fisione reakcije koriste gorivo i pretvaraju ga u nešto drugo. U slučaju fisije, uzmimo uranijum kao primer, fisibilno jezgro se deli na dva jezgra. Zlato i titanijum, koje navodite, nisu prikladni (nije nemoguće) jer distribucija fisionih produkata opada najviše između rubidijuma i gadolinijuma (videti u Wikipediji za više detalja). U slučaju fuzije, dobijamo sumu fuzionih jezgara, npr. 2 vodonika će se spojiti u helijum, helijum i ugljenik u kiseonik itd. Pošto je ranije vodonik predstavljao celu vasionu, postojanje ostalih elemenata samo dokazuje da su oni sami nastali (u Zvezdama) fuzijom.
Zainteresovan sam za određivanje količine trenja (i prateće toplote) koje se stvaralo u prvobitnim vatrama načinjenim trenjem. Čitao sam o proračunavanju koeficijenata  statičnog i dinamičnog trenja, i zanima me da li postoji druga formula koja je primenljivija. Metoda loženja vatre koja mi je na umu obuhvata rotaciju drvenog klina (sa zaobljenim vrhom, poput polusfere) u drvenom postolju sa odgovarajućim polusfernim oblikom. Voleo bih da budem u mogućnosti da uporedim količinu trenja za različite vrste drveta, i da iskoristim te informacije za određivanje količine toplote koja biva oslobođena datim prečnikom klina. Svaka pomoć je dobrodošla.
Trenje je veoma varljiva stvar. U svojoj najjednostavnijoj formi, sila trenja, koja će odrediti količinu toplote, je proporcionalna normalnoj sili (koliko jako su pritisnuti jedno uz drugo tela). U tvom slučaju, temperatura varira pa koeficijent proporcionalnosti (koeficijent trenja) neće uopšte biti konstanta već će varirati zajedno sa temperaturom. Fizika nije samo teorijska nauka već je podjednako i eksperimentalna. U situacijama sličnim tvojoj, najbolji način za proučavanje problema jesu eksperimenti.
Zašto je svetlost sve manjeg inteziteta kako se sve više udaljava?
Ako postoji izvor koji zrači u svim pravcima, kao sijalica, kada bi se odaljili od njega i ako bi razdaljina bila velika u poređenju sa veličinom (sijaličnog - prim.DR) vlakna, onda bi, kao što kažete, svetlost bivala sve manje intezivnija kako se odmičete sve više. To je zato što svetlost poseduje energiju i ta energija biva rasipana na sve veći i veći prostor što se više udaljavate. Intezitet svetlosti je definisan kao energija koja prolazi kroz kvadratni metar u sekundi i to se smanjuje, naravno, kako se raspoloživa energija sve više širi. Ne menja se svaka svetlost kada se odaljavate od nje: laser je svetlost koja se ne rasipa već ostaje u svom uzanom snopu, tako da je rasipanje veoma malo pa je intezitet veoma blizak konstanti kako se sve više udaljavate. Laserski snopovi su bili poslati ka Mesecu, reflektovani nazad, i pri tom su izgubili vrlo malo na intezitetu. 
Kolika je temperatura vatre?
Zavisi od mnogo stvari, kao na primer šta gori, kakvo je okruženje itd. Tipična temperatura je oko 1500⁰ C. Više detalja možete naći na Wikipediji .
Da li je moguće da helikopter lebdi iznad Zemlje dok ona rotira ispod njega i da tako on „putuje“ oko Zemlje 24h?
Budući da Zemlja vuče svoju atmosferu sa sobom, helikopter bi trebao leteti brzinom mnogo većom od brzine kojom helikopteri idu u odnosu na vazduh da bi ostao u istom položaju u svemiru kao što vi pretpodstavljate. Znači ne, nije moguće.
Pohađam deveti razred Nelson Country srednje škole u Kentakiju. Pre neki dan učio sam iz fizike da se svetlost kreće sporije kroz staklo nego što se kreće kroz vazduh.Da li to znači da se svetlost kreće sporije kroz materijal manje energije?
Svetlost u vakuumu je najbrža stvar u celoj vasioni. Svetlost koja se kreće kroz bilo koji materijal je naravno sporija. Činjenica da se svetlost kreće sporije kroz materijal kao staklo objašnjava kako sočiva „rade“. Ne razumem šta podrazumevate pod „materijale manje energije“.
Da li je moguće da zarobimo svetlost u kutiju ako je ona ispunjena ogledalima? I pošto stvari imaju boje zbog svetlosti (npr.plave stvari reflektuju plavu svetlost i apsorbuju svu ostalu) da li ako nema svetlosti znači da je sve zapravo nevidljivo?
Svetlost bi bila zarobljena samo u veoma malom intervalu vremena posle kog bi bila apsorbovana od strane ogledala (malo ih zagrevajući); ne postoji savršeno ogledalo. Što se tiče tvog drugog pitanja, ako definišeš „vidljivo“ kao viđeno samo ljudskim okom, onda da, stvari bi bile nevidljive ako nema svetlosti.
Ako bi Sunce nestalo u trenutku, da li bi Zemlja odletela u Svemir u tami ili bi „poslednja svetlost“ sa Sunca, putujući nekih više od 7 minuta, koliko joj treba da stigne do Zemlje, stigla pre „oslobađanja“ Zemlje? Možda moje pitanje ima veze sa prirodom gravitacione sile-da li je taj „okov/vezivanje“- vrsta čestice ili je to neka vrsta talasa, koji bi, mislim, morala ići istom ili manjom brzinom od svetlosti. Moje shvatanje je blisko „okov“ formulaciji u kom slučaju bi mi napustili orbitu dok Sunce još uvek obasjava Zemlju.
Brzina kojom se gravitaciono polje prostire, koliko ja znam, nije izmerena. Veruje se da se prostire brzinom svetlosti. Stoga, Zemlja bi napustila orbitu i završila u tami istovremeno. U svakom slučaju nijedan fizičar ne veruje da se neka sila može pojaviti trenutno.
prevela Bojana Mihajlov, IV godina 2007/2008

Kada imamo kamion pun ptica,i ptice stoje na dnu prikolice,da li je ona isto teška kao i kad ptice lete?
Postoji više odgovora na ovo pitanje. Hajde da uzmemo da ptice kruže i kreću se konstantnom brzinom. U tom slučaju, svaka ptica ostaje u letu, zato što vazduh deluje silom na njih , jednakoj sili teže ptica. Ali Njutnov III zakon zahteva da ptica, prema tome, ispoljava jednaku silu na vazduh. Zbog toga je neto težina celog kamiona nepromenjena. Sve sile unutar sistema se neutralizuju u računanju neto sile  na taj sistem zbog Njutnovog III zakona. Druga mogućnost bi bila u slučaju kada bi ptice imale vertikalno ubrzanje: najjednostavniji primer je da su sve ptice u slobodnom padu unutra (verovatno to niste imali na umu pod „letenjem“ ) , i u ovom slučaju ptice ne bi dodale težini ( zanemarujući trenje ili potisak vazduha ).
Moj desetogodišnji sin mi je postavio sledeće pitanje tokom vikenda i ja nemam nikakvu ideju da li odgovor ikad može da se sazna , ali evo: Ako je kosmos nastao Velikim praskom , i ako se širi od tad , onda , odakle je došla materija u sekundi pre praska?
Ja smatram da nije otkriveno odakle je energija univerzuma došla.
Ja sam vojni veštak koji razmatra staru ideju u vojnim veštinama za koju smatram da je sumljiva u odredbama fizike. Predpostavimo da ja udarim tešku vreću koja je u početku u mirovanju . Pre udaranja u vreću , ja sam ostvario neki impuls. Pod udarcem , moja ruka i telo će biti usporeni od sile reakcije vreće. Teorija kaže da ako ja držim zadnji deo mog stopala ravno na zemlji i imam solidnu povezanost tela od te noge ka ruci kojom udaram , zemlja sada podržava moj udarac , i zbog toga će on imati jači efekat na metu. Ovo se često zove „udaranje sa tlom“ . Moja sumlja je da ovo objašnjenje nije sasvim tačno. Zbunjuje me to da ja nisam pasivan objekat , ja mogu nastaviti da vršim neku silu za vreme udarca, nastavljajući da se pomeram zadnjim delom noge , ali ja sumnjam da je ovo više izazvano produženim vremenskim intervalom kontakta , a to što ja zaista hoću je najveći impuls. Meni treba pomoć pravog fizičara . Da li „uzemljenje (udarca-prim.DR)“ ,  sila reakcije udarca  kroz moje telo do zemlje  daje udarcu veću moć , ili to samo zavisi od toga koliki zamah ja mogu da ostvarim pre udarca?
U uvodnim kursevima fizike mi obično pričamo o impulsu u uslovima sudaranja pojedinačnih  masa. U ovom slučaju, pošto se različiti delovi vašeg tela pomeraju različitim brzinama, ovo nije sasvim primenljivo. Ali hajde da to razmotrimo u okvirima idealne jedinstvene mase m ,da se celo vaše telo kreće prema meti nekom efektivnom brzinom v, tako da vi imate impuls mv. Sada, zbog jednostavnosti, uzmimo idealan neelastični sudar i uzmimo da meta ima istu masu kao i vi ( što se čini razumnim jer se vojne veštine koriste za borbu protiv drugih osoba) . Tada održanje impulsa iznosi  mv=2mv' gde je v' brzina vas dvoje odmah nakon sudara. Odatle je v'=v/2. Sila koju vaš protivnik i vi osećate zavisi od vremenskog trajanja promene impulsa, to je približno mv/2t , gde je t vreme koliko sudar traje,tako da je jedan način da pojačate silu-da smanjite trajanje udarca. Pa, sada se vratimo na vaše pitanje. Ako držite nogu u kontaktu sa tlom, vi povećavate vašu efektivnu masu ( celo tlo sada postaje deo sistema). Ovo povećava impuls , koji će u zamenu povećati upotrebljenu silu (ukoliko t ostane nepromenjeno). Ovo je veoma uprošćen pregled, ali daje vam neko saznanje šta se tu dešava.
Ako uzmemo svetlost kao glavni faktor (ima invarijantnu brzinu) u nekoliko misaonih eksperimenata , Lorencove transformacije koordinata verovatno mogu biti potpuno izvedene, dilatacija vremena, kontrakcija dužine, nesinhronizovanost istovremenih događaja i slični primeri mogu se razumeti odatle. Ali porast mase je odvojen od ovog kontinuiteta objašnjenja. Objašnjenje „mase“ biva odgonetnuto objašnjenjem J.J. Thompsonovog eksperimenata sa elektronom. Odatle se postavlja pitanje: da li je moguće utvrditi efekat porasta mase ( „masa raste zahvaljujući g faktoru kada brzina raste“, gde je g = 1 / (1-(v/c)²)^1/2 ) isključivo se pozivajući na Lorencove transformacije? Bez pozivanja na objašnjenja i definicije elektromagnetizma. Relativistički dodatak brzini obezbeđuje neki putokaz. Isto tako i objašnjenje da četvrta komponenta impulsa može biti tretiran kao potrebna energija.
Sve veličine koje možete dobiti iz Lorencovih transformacija su ono što mi zovemo kinematičke veličine. Masa,sila i još važnije impuls i energija predstavljaju dinamičke veličine. Tako da,baš kao i u uvodnom kursu fizike, gde, pošto naučimo kako da objasnimo kretanje (kinematički) , mi sledeće želimo da shvatimo kako kretanje može biti promenjeno,u klasičnoj fizici ovo nas vodi do Njutnovih zakona. Ono što se dešava u relativističkoj dinamici je da mi brzo saznajemo da Njutnov II zakon,u formi F=ma nije više pouzdan zakon fizike; ako 2 posmatrača zasebno mere ubrzanje mase m,oni će dobiti različite rezultate za a - ubrzanje , tako da bi to značilo da sila više nije koristan pojam u tom kontekstu. Tako da mi tražimo relativistički ekvivalent Njutnovog zakona. Da biste ovo uradili, napišite Njutnov II zakon u obliku F=dp/dt, gde p=mv predstavlja  impuls a v je brzina čestice. Kod izolovanog sistema mi očekujemo da je dp/dt=0 , to je impuls koji je održan. Ako je mu definicija impulsa, gde m predstavlja ono što se u klasičnoj fizici zove inercijalna masa, mi zaključujemo da održanje impulsa više nije pouzdana stvar za izolovane sisteme. Tako da mi treba da ponovo definišemo šta podrazumevamo pod impulsom , tako da impus bude održan i nova definicija svodi se na staru definiciju za male brzine. Ako definišemo impuls kao p=gmv, mi dolazimo do zaključka da je impuls održan u izolovanom sistemu i da važi p=mv za male vrednosti v. Tako da, vidite, g faktor proizilazi iz nove definicije impulsa , a ne mase. Skoro svi početnički fizički tekstovi govore da je masa ta koja raste , a ovo je svakako moguća interpretacija nove definicije impulsa. Ja više volim da kažem da je m inercijalna masa objekta u mirovanju i da je p=gmu. Vaše pitanje o energiji kao četvrtoj komponenti impulsa je previše komplikovano za ovaj sajt.
Ja sam nastavnik petog razreda. Tekst za moje učenike o leptirima kaže da “morpho“ leptir , koji ima plavu spoljašnjost u stvari nije plav. Nego,kada se svetlost odbije o ivice njegovih ljuspica , krila izgledaju plava. Ja sam čuo ovakva objašnjenja još pre, sa decom, od čuvara parka , koji je objasnio mojim učenicima da ni plava čavka nije plava , nego kad se svetlost reflektuje od krila-čini da ona izgledaju plava. Moje razumevanje boje je da ova refleksija svetla jeste boja, i da se isto tako može reći da ništa zaista nema boju, nego da objekti imaju osobine koje nam dozvoljavaju da opažamo boju odmah kada svetlost dopre do njih. Ko je nevešt ovde, ja ili knjiga i čuvar parka?
Bilo šta ima boju pod dejstvom dužine talasa svetlosti koja odatle dolazi. Naše oči mogu da detektuju boju svetlosti i to je ono što se definiše kao boja nečega. Možda bismo mi trebali da budemo oprezni u našoj definiciji boje nečega: boja je ono što vidimo kad je objekat osvetljen belom svetlošću ( koja je, ja sam siguran da znate, skup svih vidljivih boja). Ja sam sve ovo rekao da ne bi bilo zabune u diskusiji, kada je,  na primer , beli objekat koji je osvetljen zelenom svetločću zbog toga-zelen . Hajde samo da kažemo da je beo. Prema tome, što određuje koja talasna dužina ( boja ) svetla dolazi od nečega što je osvetljeno belim svetlom? Najuobičajeniji odgovor je da objekti apsorbuju svetlost nekih talasanih dužina ali ne toliko drugih. Pa, ako moj zid ima boju koja apsorbuje veliki deo svetla koji nije crven ali ne apsorbuje crvenu dobro, onda je moj zid crven. Ali postoji i drugi, jako važan način koji je priroda našla (mnogi leptiri, ptice sa prelivima boja u izgledu itd) a to se naziva interferencija. Da li ste ikad primetili lepe boje na tankom sloju ulja koje pluta na vodi ili balonu sapunice? Ovo što se dešava ovde je da svetlo reflektuje sa obe strane, i prednje i zadnje strane sloja i vraća se do vas. Ako se ova dva talasa pojavljuju u fazama (to su maksimumi i minimumi svetlosti koji se dešavaju u isto vreme na istom mestu), oni se sabiraju u veoma svetle u toj boji, ali druge boje se neće  konstruktivno interferirati i čak mogu potpuno da nestanu ako se maksimumi jedne poklope sa minimumima druge. Iako je ovo, biološki, mnogo komplikovanije (interferencija proizilazi iz nečega što se zove difrakcija oblikovana „ljuskama“) , glavni razlog je još uvek sličan interferenciji boje u tankom sloju. Ako želite da saznate više,otkucajte „interference butterfiles“ ili pregledajte ovaj link
prevela Aleksandra Simić, IV godina 2007/2008

Za nepoznate pojmove koristite rečnik fizike na ovom sajtu.

Ako je crna rupa singularitet, kako onda crne rupe mogi biti različitih veličina ?
One ne mogu biti različitih geometrijskih veličina (zato što je singularitet tačka), ali crne rupe imaju masu i mogu biti različitih masa.
Napravio si dugačak voz na veoma velikoj kružnoj pruzi i namestio ga da se kreće brzinom od 160km/h. Na krovu tog voza napravio si drugu prugu i namestio i drugi voz da se kreće brzinom od 160 km/h, znači da se drugi voz kreće brzinom od 320 km/h u odnosu na zemlju. Pretpostavimo beskonačno jak materijal, bez atmosferskog otpora, beskonačno trenje između točkova i pruge i da centripetalna sila ne zbaci vozove sa pruga…Nastavimo tako da ređamo uvis. Šta se dešava sa brzinom vozova na vrhu beskonačne gomile kada se svi vozovi kreću brzinom od 160 km/h brže od onih ispod? I koliko je vozova potrebo da bi se dostigla maksimalna brzina?
Hajde da ne mislimo o kružnom kretanju vozova pošto ubrzanje pravi probleme u specijalnoj relativnosti i mislim da možemo da odgovorimo na to pitanje bez kružnih šina i, u stvari, bez ređanja jednog na drugi. Zamisli vozove na paralelnim šinama: voz A se ne kreće, a voz B se kreće brzinom od 160 km/h u odnosu na A, C se kreće brzinom od 160 km/h u odnosu na B i tako dalje. Ne postoji limit koliko vozova možeš da poređaš na taj način ali nijedan voz ne može se kretati brže od brzine svetlosti (ili jednako brzini svetlosti) u odnosu na bilo koji voz. Sledi, da imamo 10⁵⁰ -i vozova ,poslednji voz ne bi imao brzinu od 160·10⁵⁰ -i km/h u odnosu na prvog nego bi imao brzinu malo manju od brzine svetlosti.
OK, ovo je možda sveti gral nauke, a dosta toga je nepoznato ali…Veliki Hadronski Kolajder u CERN-u bi trebalo da bude uključen u novembru. Imam 2 pitanja koja me zanimaju. Prvo, ako je higsov mehanizam tačan ili ako nađu jednačinu za sve, onda šta će biti njegova uloga osim da to potvrdi. Da li ovo može da znači da bismo potencijalno mogli da stvorimo novi život, iskoristimo materiju i vreme?...a drugo, pretpostavljam da kada ga uključe da će postepeno dodavati energiji nego li pun udar koji bi potencijalno pocepao svemir. Zato se nadam, ako vide da ja to previše energije kako ga budu uključivali, oni bi trebali zastati i nebi smeli biti ponešeni veličinom slave. Ali sam siguran da 2000 naučnika zajedno je to shvatilo.
Cilj je čisto intelektualan, to je saznanje u ličnu korist koje, po mom mišljenju, je jedna od specifičnih karakteristika ljudskog roda. Ali većina znanja na kraju vodi do primena jednog dana. Ko bi mogao pogoditi pre 200 godina da bi elektricitet mogao biti više od radoznalosti? Da će jednog dana konj biti samo za rekreaciju? Što se tiče vašeg drugog pitanja veoma je verovatno da će energija biti postepeno pojačavana kada počnu da koriste kolajder zato što je to najbolji način da reše problem novog akceleratora. To apsolutno nije zato što iko misli da bi to „pocepalo” svemir. Energija (čestica -prim.DR) je velika zato što čestice idu veoma brzo (malo manje od brzine svetlosti) pa, na osnovu njihove veličine, one imaju veoma veliku energiju. Ali u apsolutnom smislu, količina energije koju bilo koja od čestica poseduje je veoma mala, ni približno da vam naprimer zagreje šoljicu kafe.
Ja mislim da razumem da u eksperimentu paradoksa blizanaca onaj koji putuje svemirom stari sporije samo u toku perioda ubrzavanja; kada dostigne eksperimentalnu brzinu (otprilike 60% c ili 80% c) onda koliko god on putuje pravolinijski konstantno on stari isto kao i njegov blizanac na Zemlji. Da li je to tačno?
Većina modernih knjiga osnova fizike objašnjava paradoks blizanaca kao da se celokupno starenje dešava u toku faze ubrzavanja duž puta. Ja smatram da je ovo potpuno netačno i da je potpuna glupost. Čoveka nije potrebno upoznavati sa osnovama relativiteta da bi razumeo paradoks. Period ubrzanja može da bude beskonačno mali. Zapazite da postoji velika razlika između toga koliko časovnik brzo otkucava  i koliko brzo izgleda da otkucava u odnosu na posmatrače.
Nedavno sam pročitao da se sva materija u crnoj rupi sabija do tačke kada materija više ne postoji. Kako je moguće imati masu bez materije?
Ja mislim da se ovde misli da masa nije u formi u kojoj je mi poredimo sa materijom npr. čvrsto,tečno,gasovito... Ali masa ima mnogo specifičniju definiciju. Postoje dva tipa mase ali se ispostavilo da se svode na isto (to je objašnjeno u teoriji relativnosti). Jedna je gravitaciona masa: ona formira i reaguje na gravitaciona polja a crna rupa spada u ovaj kriterijum. Druga je inercijalna masa: ona uslovljava objekte da se protive ubrzanju ako je na njih primenjena sila, takođe osobenost crne rupe.
Čitao sam o Čerenkovljevoj radijaciji i o „plavom sjaju” koji prouzrokuje. Da li je ovaj sjaj uvek plav? Ako nije, da li zavisi od toga šta je medijum (voda,ulje…) ?
Intenzitet radijacije je proporcionalan frekfenciji. Sledi, što je veća frekfencija (kraća talasna duzina) to je intenzivnija radijacija ( spektar je kontinualan, ne sastoji se samo od jedne talasne dužine). Sledi, da je većina te „svetlosti” u ultraljubičastom spektru. Mogao bi pomisliti da bi Čerenkovljeva radijacija trebala biti ljubičasta, ali oko je više osetljivo  na plavu boju i to je ono što vidimo. Iz istog razloga (osetljivost oka) nebo je plavo a ne ljubičasto.
Da li bi mikrotalasi, 95 GHz i 3 mm talasne dužine mogli biti fokusirani na malenu tačku koristeći sočiva ili ogledala?
Da, bilo koji elektromagnetni talas je podložan fokusiranju koristeći refleksiju ili refrakciju u slučaju da napraviš ogledala i sočiva da rade sa talasnom dužinom sa kojom ti radiš. Ne možeš uzeti ista sočiva i ogledala koja bi koristio za svetlost.
Neka je m₀ masa mirovanja fotona. Pošto se on kreće brzinom svetlosti, njegova energija je E = m₀c² ------(1). To znači da je m₀ = E/c² --------(2). Po Ajnštajnovoj teoriji relativiteta m₀=0. Iz (2) sledi E/c²=0 , ili c=1/0 . Kako je to moguće ?
Tvoja osnovna jednačina, izraz za energiju, je pogrešna. Energija je data jednačinom E = (p²c²+m₀²c⁴)^1/2 , gde je p impuls. Pošto je masa mirovanja fotona jednak 0 , E=pc što nam govori da je to odnos između energije i impulsa za čestice bez mase. Energija fotona je takođe data jednačinom E=hn, gde je h Plankova konstanata , a n je frekvencija odgovarajućeg elektromagnetnog talasa.
Ja sam urednik magazina za ronioce i hoću da proverim nešto što je jedan od naših čitalaca napisao u članku o tome kako da zadržimo vazduh kada ronimo. Jedan od njegovih saveta je „plivajte polako”, a ovde je i objašnjenje zašto bismo tako trebali da uradimo :
„Voda je gusta i , za razliku od vazduha, ne može se sabiti. Da bi plivao kroz nju, treba da proizvedeš silu u stranu od kretanja tvog tela (pretpostavka prosečne zapremine tela ; zamislimo da moraš da gurneš sa strane vreću  peska od 90 kg da bi prešao 2 m). Očigledno , što brze plivaš, veću masu vode moraš da pomeraš u minuti i više energije i vazduha potrošiš da bi to uradio. Količina energije koju potrošiš da bi se kretao je veća nego što mislimo. To je stepenovana funkcija proporcionalna kvadratu brzine. Znači, plivanje duplo brže zahteva 4 puta više energije i vazduha , ali i suprotno je tačno : plivajući duplo sporije nego što plivaš trenutno, koristiš samo 1/4  vazduha“.
Kao što svi znamo, sigurno zahteva više energije plivati kroz vodu nego kroz vazduh, ali to nema mnogo veze sa sabijenošću fluida i takođe nije tačno reći da guraš vodu sa svog puta. Razlog je skoro u potpunosti zbog  sile trenja i određen je viskoznošću fluida ( bilo bi teže plivati kroz med , ali njegova gustina je blizu gustine vode). To takođe zavisi od brzine i oblika tela. Autor je tačno tvrdio da  sila primenjena na tebe zavisi od brzine; za neke brzine, fluide, i oblike, ova zavisnost je otprilike proporcijalna kvadratu brzine, kao što autor tvrdi. Onda, plivati kroz vodu konstantnom brzinom zahteva energiju ; količina energije je sila koju moraš primeniti ( jednaka i suprotna sili kojom fluid deluje na tebe) pomnožena razdaljinom koju pređeš. Pretpostavimo da količina vazduha koju potrošiš je proporcionalna radu koji obaviš, onda da, potrebno je manje vazduha da bi preplivao veće rastojanje sporije.
preveo Luka Vesić, IV godina 2007/2008

Razumem teoriju o isparenju - neki molekuli imaju prosečnu kinetičku energiju koja je dovoljno velika da im omogući da se oslobode od međumolekulskih sila koje ih drže zajedno kao tečnost. Rečeno mi je da je kinetička energija Maksvelova raspodela? Kriva u obliku zvona? Takođe, kad se javlja isparenje, tečnost postaje hladnija, jer kao celina ima manje energije. Ako je to tako, zašto dolazi do potpunog isparenja? Ukoliko većina (ili veliki deo molekula) nema dovoljno kinetičku energiju da se oslobodi, a oni koji imaju dovoljno kinetičke energije da se oslobode, to i učine, temperatura (i odatle prosečna kinetička energija) se smanjuje za tečnosti - zar to ne bi trebalo da znači da manje molekula ima dovoljno energije da se oslobodi, i tada će naposletku isparavanje prestati?
Maksvelova raspodela nije kriva u obliku zvona jer ne može postojati ispod nule (reč je o 0 stepni po skali Kelvina-prim.DR). I ova raspodela kinetičke energije važi samo za idealne gasove. Ali nijedna od tih pojedinosti nije stvarno značajna za tvoje pitanje; najvažnija stvar je da raspodela ima maksimum koji zavisi od temperature, približna je nuli kad je kinetička energija približna beskonačnosti, i jednaka je nuli kada je kinetička energija jednaka nuli. Pa, kako ste rekli, mali ali nezanemarljivi broj ima kinetičku energiju dovoljno veliku da se oslobodi; naravno pravac brzine je takođe važan (brzine u fluidu se neće pojaviti čak ni sa dovoljno energije). Sada, kada se čestice sa visokom energijom oslobode one ostavljaju procep u raspodeli i tako, da bi se održala ista raspodela energija, neke čestice sa niskom energijom ubrzavaju ali, da bi se održala energija, cela raspodela mora da se pomeri na nižu temperaturu (tj. neke druge čestice usporavaju); to se zove hlađenje. Stepen isparenja zavisi od temperature, ali to nema veliki uticaj za umerene promene temperature. U uobičajenim uslovima tečnost je obično u dodiru sa sredinom i teži da sa njom dođe do toplotne ravnoteže; odatle, kada staviš čašu vode na sto u sobu sa datom temperaturom, voda će isparavati u gotovo konstantnoj brzini dok soba neprekidno zagreva vodu. Najvažniji faktor koji utiče na brzinu isparenja je površina oblasti i to se ne menja. Konačno dođemo u situaciju kada je jedino ostao poslednji jedno-molekularni sloj. Sada je najvažniji faktor kakva je veza (ili ne) sa podlogom. Ali čak i kad bi taj poslednji sloj vode ostao tu, verovatno bi procenili da je posuda potpuno suva jer bi broj molekula, iako je ustvari vrlo veliki, u poređenju sa makroskopskom količinom tečnosti (recimo kašičica vode), bio vrlo mali.
Sabijanje i razređenje zvučnih talasa stvara adijabatske temperaturne promene u sredini (naprimer vazduha). Da li postoji granica za temperaturne promene? Ili, da li je moguće stvoriti zvučne talase tolikog intenziteta da temperatura unutar sabijanja dostigne nekoliko hiljada (ako je moguće i miliona) stepeni (i temperatura razređenja bude blizu apsolutne nule)? (korisno je da se potpuno steriliše vazduh).
Hajde da pogledamo pritisak fluktuacije u zvučnom talasu. Na granici bola, najglasniji zvuk koji možeš da čuješ a da ne osetiš bol, promene pritiska iznose oko 30 N/m²; uporedi ovo sa pritiskom vazduha, oko 100,000 N/m². Verujem da bi rezultujuće lokalne temperaturne fluktuacije bile neznatne.
Zašto dijamant toliko svetluca?
Ukratko, to je zato što dijamant ima vrlo visok indeks prelamanja, 2,42. Na primer, indeksi prelamanja stakla i vode su oko 1,5 odnosno 1,3. Ovo znači da svetlo putuje mnogo sporije u dijamantu nego u vazduhu i rezultat toga je da je više savijena kada putuje iz vazduha u dijamant ili obrnuto. Takođe se javlja efekat da većina svetla koje uđe u dijamant ne ide kroz njega već se odbija nazad (usled nečega što se zove totalna unutrašnja refleksija, to je takođe način na koji funkcionišu optička vlakna). Ovaj efekat se može istaknuti veštim sečenjem dijamanta i to je svrha brušenja. Stoga, „svetluca“ jer većina svetla koje ga pogađa se odbija nazad do vas.
Učim o induktorima u školi, i učili su nas da oni imaju običaj da prave svetlosne lukove na velikim visinama. Zašto je to tako? Da li se dielektrička konstanta menja sa temperaturom i pritiskom?
Jedina stvar koju sam našao u vezi sa ovom temom je vrlo interesantna. Kaže da svetlosni luk zavisi od temperature, ne od visine. Prema tome, kada pilot poleti temperatura kalema je relativno niska, ali dok vreme prolazi, temperatura induktora se povećava i, naravno, ovo će se dešavati na velikim visinama pa pilot podnosi izveštaj da se problemi induktora javljaju na velikim visinama ali krivac je ustvari temperatura.
Polietilenska šipka može da dobije negativno naelektrisanje kada se protrlja sa krpom. a) Objasni, u pogledu elektrona, šta se desilo? b) Zašto je teško da se otkrije bilo kakvo naelektrisanje na krpi?
Ovo se zove triboelektrični efekat. Ustvari, da bi se naelektrasenje prenelo od jednog do drugog, jedino je neophodan kontak, ne trljanje. Različiti materijali su grupisani (reč je o podeli materijala u ovom kontekstu - prim.DR) u „triboelektričnim nizovima“, oni koji su na početku teže da odaju elektrone (da postanu pozitivno naelektrisani) i oni koji su bliži kraju teže da dobiju elektrone (da postanu negativno naelektrisani). Polietilen se nalazi blizu kraja i vuna ili svila blizu početka, pa politen dobija elektrone pri kontaktu. Veličina efekta zavisi od različitih stvari i obično nije predvidiva. Možete pročitati detaljno objašnjenje na Vikipediji. Nisam siguran zašto naelektrisanje na krpi njie lako otkriti, verovatno jer je lakše za nešto da dobije elektrone iz vazduha (da izgubi pozitivnu naelektrisanost) nego da ih izgubi (da izgubi negativno naelektrisanje). Ili možda je zato što krpa ima mnogo više površine preko koje može da se raširi naelektrisanje. Ili možda oštre tačke (vlakna, grubi delovi, itd.) u tkanini podstiču koronarno pražnjenje.
Koja bi bila težina astronauta koji stoji na Mesecu čija je masa na Zemlji 82 kg?
Ubrzanje zbog gravitacije na površini Meseca iznosi oko 1,6 m/s² i na Zemlji iznosi oko 9,8 m/s², pa odatle težina nečega na Mesecu iznosi (1,6/9,8) W_e gde je W_e masa na Zemlji.
Kada se obrće propeler motora aviona, onda se čini da propeler stoji mirno ili da se jedva okreće. Ovo se takođe može videti kod točkova na kolima, ventilatora, ili bilo kojih drugih stvari koji se obrću. Šta izaziva da izgleda kao da se propeler jedva okreće kada se okreće pri visokom broju obrtaja u minuti? I zašto se čini da menja pravac?
Ne verujem da ćeš ovaj efekat videti pri sunčevoj svetlosti, jedino pri veštačkoj svetlosti, koja inače ima neprimetno treperenje. Takođe, ovaj efekat se često viđa u filmovima ili na televiziji (znaš kada točkovi na kočiji u vestern filmu izgledaju kao da idu unazad).
prevela Aleksandra Škrba, III godina 2007/2008
                                                                                                                                                                               

Gledao sam različite snimke na Youtube o homopolarnim motorima. Na nekim snimcima video sam da se koristi baterija a na nekima ne, ali su oba bila priključnog tipa...Šta je to što prouzrokuje pojavu obrtanja. Mogu da razumem obrtanje kada se koristi baterija. Kada se baterija namesti stvori se struja u žici koja stvara magnetno polje oko žice, ili žica, i to je magnetno polje koje deluje na struju u žici i prouzrokuje njeno pomeranje. Ali na snimku ne koriste bateriju. Šta onda stvara ovo obrtanje? Razumem da je fluks magnetnih polja nepromenljiv. Kada je izvor bez baterije da li postoji struja koja putuje kroz linije fluksa stvarajući obrtaje ? Prilažem neke linkove da bi moje pitanje bilo jasnije :
http://www.youtube.com/watch?v=2hHfkK4iGBQ
http://www.youtube.com/watch?v=hXbFfMBW97A&mode=related&search
U svakom od tvojih primera stvar počinje sa dve žice.One su zakačene za bateriju koja nabavlja struju i koja otpočinje obrtanje. Dobar primer je dat na : http://www.evilmadscientist.com/article.php/HomopolarMotor
Kada se žice skinu, motor nastavlja obrtanje ali zato što postoji vrlo malo trenje; napajanje više ne postoji. Ako ne diraš duže vreme obrtanje će najzad prestati.
Da li postoji neki tip materijala koji se ne može istopiti kada se zagreva?
Zavisi od faktora kao što su temperatura i pritisak. Tako da ne postoji jednostavan odgovor na tvoje pitanje. Mnogi materijali se neće istopiti pod određenim pritiskom ali će se sublimirati, preći će u gas direktno iz čvrstog stanja. Primer je ugljen dioksid (CO₂) (suvi led) koji se ne topi pod atmosferskim pritiskom ali se sublimira.
Ako zagrejem pećnicu na, otprilike 500 F, i ako je savršen izolator, da li bi se temperatura unutra smanjila zbog ireverzibilnih procesa kao što je trenje između molekula gasova i mogućne deformacije zbog molekulskih sudara?
Po definiciji ,,savršen izolator’’ neće pustiti nijednu energiju van. Mi nikad ne govorimo o trenju između dva atoma ili molekula pošto je to makroskopska pojava kao rezultat mikroskopskih interakcije među molekulima. U tom kontekstu, ako jedan molekul dobija energiju u sudaru drugi mora izgubiti tačno istu količinu energije. Ne znam šta podrazumevaš pod deformacijom, ali na normalnoj temperaturi jedino moguće pobuđivanje je pobuđivanje rotacionih prelaza (reč je o rotacionim nivoima unutar molekula i prelazima između njih-prim.DR) i to je već obuhvaćeno u objašnjenju za mikroskopski vreli gas. Tako da se temperatura ne menja.
Nedavno sam čitao članak o ,,ničemu’’ u centru univerzuma. Pošto je ,,rupa’’ 5 do 10 milijardi svetlosnih godina udaljena, koliko bi trebalo da se stigne dotle koristeći trenutnu tehnologiju (kao što je najbrži ljudsko napravljeni predmet: 250 000 km/h) i u svemirskom brodu putovanjem 99% brzine svetlosti? Takođe kolika bi bila vremenska razlika (za posmatrača na Zemlji i u svemirskom brodu)?
(Uzeću razdaljinu od 10 milijardi svetlosnih godina; sve je duplo više od 5 milijardi svetlosnih godina.) Prva brzina koju se naveo, 250 000 km/h je oko 0,00023 = 0,023% brzine svetlosti, tako da bi oba posmatrača primetilo isto proteklo vreme koje bi bilo 10·10⁹/2,3·10^-4 = 4,3·10¹³ godina, oko 43000 milijardi godina. U slučaju brzine od 99% brzine svetlosti, mi bi videli bi putuje oko 10 milijardi godina (zapravo nešto malo duže), ali posmatrač u svemirskom brodu izmerio bi mnogo manje proteklo vreme. Video bi manju razdaljinu do rupe, skraćenu do 10·(1-0,99²)^1/2 =1,4 milijardi svetlosnih godina; tako da vreme za koje bi stigao, prema njegovom satu bi bilo 1,4 / 0,99 = 1,42 milijarde godina.
Na poslu smo dobili glupe  ZELENE odredbe, podučeni smo da gasimo fenove za ruke na zidu na dugme kada osušimo ruke, jer to štedi vreme duvanja. Sada kada sušite ruke upalite  dugme, dobijate upozorenje da se sušenje završava, a onda treba da upalite fen na veliko srebrno dugme. Da li ovim uopšte štedimo energiju ili je “upali/uključi fen” veliki potrošač energije? Bilo bi bolje da završi duvanje svaki put.
Nije tačno da paljenje i gašenje električnih uređaja koristi više energije (takođe nije tačno da gašenje i paljenje automobila u gustom saobraćaju troši više goriva nego dok je stalno upaljen). Električni grejači kao fen za ruke su među najgorim energijskim štetočinama tako da njihovo pokretanje, samo kada je neophodno da se suše ruke, ima smisla. Sve u svemu, ako je vaš šef stvarno ozbiljan oko štednje energije, on bi skinuo sve električne fenove i zamenio bi ih sa toalet-papirima i maramicama, još bolje, sa jednim od uređaja koji ima dugu rolnu krpe koja se jednostavno pere i ponovo koristi kada se potroši.
Što se tiče radiolize (disocijacija molekula dejstvom zračenja-prim.DR), čitao sam o tome u knjigama, ali i dalje imam pitanje: Ako je telo sačinjeno od 80% vode, zar se ne dešava mnogo radioliza u dijagnostičkoj radiologiji? Ako je odgovor da, zašto onda to ne izaziva zabrinutost-ili izaziva ?
Radijacija se može koristiti za disocijaciju vode. Sve u svemu, verovatnoća za tako nešto je vrlo mala. Iznos koji bi mogao da nađem i da ti dam kao primer je da je samo oko 20 molekula izdvojenih na svakih 100 elektron-volti (jedinica za energiju; označava se sa eV-prim.DR) deponovane energije. Energija tipičnog X-zraka je kao 1000 eV tako da bi potpuna absorpcija mogla da rezultuje u 200 uništenih atoma. I, naravno, mnogi X-zraci ne bi bili absorbovani. Čak iako bi bilo njih milion, 200 000 000 je mali broj u poređenju sa brojem molekula vode u naprstku punom vode.
Ne razumem Treći Njutnov zakon. Ako je istinit onda sigurno, na primer, je nemoguće pomerati ruku kroz sto jer bi reakcija uvek bila jednaka težini (kontekst „pomeranje ruke kroz sto” deluje čudno ali nije greška u prevodu-prim.DR)
Treći Njutnov zakon (N3) kaže da ako jedan predmet vrši silu na drugi, drugi će vršiti jednaku i suprotnu silu na prvi. Mnogi studenti ne razumeju ovaj zakon kao što si ti pokazao kroz ovaj primer. Umesto pričanja o ruci, pretpostavimo da je na stolu knjiga. Da li postoji neka sila koja deluje na knjigu? Da, postoji njena sopstvena sila teže koja deluje nadole (zvaćemo je sila W) i možda sto, koji dodiruje knjigu,  vrši silu na knjigu (zovimo je sila T). Pošto knjiga nema ubrzanje, ukupna sila mora biti jednaka nuli (to je Prvi Njutnov zakon, N1) tako da T mora biti sila usmerena na gore ako je istog inteziteta kao W. Ove sile su jednake i suprotne zbog N3, jel’ tako? POGREŠNO, POGREŠNO, POGREŠNO! Ove sile su jednake i suprotne zbog N1 i nemaju apsolutno ništa sa N3. One ne mogu biti N3 par zato što su obe deluju na isto telo (knjiga), a N3 se odnosi na sile koje deluje na različita tela. Pa, koja je N3 (reakcija) sila koja  je u paru sa silom T ? Ako je T sila kojom sto deluje na knjigu, N3 nam kaže da knjiga vrši silu na sto usmerenu nadole koja je istog inteziteta kao T. I, šta je N3 (reakcija) sila koja se slaže sa silom W? Ako je W sila zemljine teže koja deluje na knjigu, N3 nam kaže da knjiga deluje silom usmerenom nagore na Zemlju koja je istog inteziteta kao W. To je tačno, knjiga vrši silu na celoj zemlji.
Dvojca biciklista na identičnim biciklima voze se nizbrdo (krenuvši identičnim brzinama). Jedan biciklista je teži od drugog; da li će ova osoba brže stići do podnožja brda?
Zavisi kakve pretpostavke postavimo. Ja ću odvojiti osnovna razmatranja:
·        Ako nema trenja, onda bi obojca trebalo stići do podnožja u isto vreme. To je zbog sile usmerene niz brdo i svaka je proporcionalna sa silom teže koja je proporcionalna masi tako da su ubrzanja ista (pretpostavljam da poznaješ Drugi Njutnov zakon).
·        Ali postoji trenje na ležištima bicikle, trenje kotrljanja guma, trenje puta.., ali ovde su takođe približno proporcionalne sili teže, tako da bi opet bilo nerešeno.
·        Vazdušno trenje je određeno geometrijom i brzinom, tako da nije zavisno od sile teže. Što veća brzina to je veća sila vazdušnog trenja (približno proporcionalna kvadratu brzine), tako da bi možda objekat imao silu trenja vazduha tačno jednaku ali suprotnu od sile gravitacije i to bi zaustavilo ubrzanje; dostigao je ,,konačnu brzinu’’. Konačna brzina teže osobe je veća, tako da ako postoji trenje vazduha (a važi se zato što okretanje pedala kroz vetar je kao uspinjanje uz brdo) teža osoba će pobediti.
Trenje može biti komplikovana stvar, tako da će ti biti zanimljivo da ga isprobaš kroz različite eksperimente.
prevela Tamara Zimonjić, III godina 2007/2008 

Da li ste gledali “YouTube  Walter Levin makes a battery out of cans and water”? Nikada nisam video ništa slično tome!! Prijatelj me je zamolio da to probam najbolje što mogu... obojica smo u svojim pedesetim, i više nismo studenti.... Da li vi znate kako ovo funkcioniše?
To se zove Kelvinova oluja ili Kelvinov elektrostatički generator kapljica. Postoji prilično dobro objašnjenje ovde
Koja je razlika izmedju materije i talasa? Koja zakonitost kaze da je materija- materija, a da su talasi- talasi?
Sve je i čestica, i talas. Ako tražite česticu, naći ćete je. Ako tražite talas, naći ćete ga. Klasičan primer je svetlost. Ako uzmete svetlost određene boje (i talasne dužine) i uradite ogled interferencije (npr. Jangov eksperiment na 2 proreza), moći ćete da razumete ogled samo ako kažete: „Svetlost je talas”. Ako uzmete istu tu svetlost i njome obasjate neki metal, pa zatim izmerite osobine izbačenih elektrona (fotoelektrični efekat), moći ćete da razumete eksperiment samo ako kažete: „Svetlost je čestica”.
Ako se 2 vodonikova atoma nalaze jedan pored drugog, a zatim se spoje da bi oformili molekul vodonika, šta se dešava sa energijom proizvedenom putem ove reakcije? U kom je ona stanju?
Ovo je samo hemijska reakcija i, kao u većini egzotermnih reakcija, energija se javlja u vidu toplote. Gledajući to sa mikroskopskog nivoa, energija je sadržana u kinetičkoj energiji H₂ molekula.
Moje pitanje sada je: kakvu vrstu kretanja stiče molekul vodonika? Kada se (identični) atomi vodonika spoje zajedno da bi oformili molekul vodonika, oni se kreću pravo jedan ka drugom; ne shvatam u kom pravcu se molekul kreće, ili je možda slučaj taj da se molekul, u stvari, ne pomera, već se veza između atoma širi i kontrahuje u beskrajnoj oscilaciji (beskrajnoj dok ne uvedemo nešto drugo u sistem, kao što su drugi molekuli koji bi se sudarili sa ovim) ?
Da su se ta dva atoma kretala u suprotnim smerovima jednakim brzinama, onda bi morali kasnije da miruju (tj. njihov centar mase bi mora biti u stanju mirovanja). Znači, energija bi morala da se nalazi u internoj energiji molekula, bilo energiji rotiracije ili energiji vibracije molekula. U ovom slučaju, ekscitovani molekul bi se ili raspao ili bi se transformisao u niže energetsko stanje putem emitovanja zračenja. Ovi „neelastični” mehanizmi očuvanja ukupne energije mogli bi takođe da se dese u slučajevima kada ta dva atoma ne bi imala nulti ukupni impuls pre sudara. Tako da, ako želite da ovo razumete u potpunosti, komplikovanije je nego da shvatite kao obično povećanje temperature.
Kada neka osoba spava na vazdušnom dušeku, da li njena telesna temperatura postaje niža u odnosu da spava na običnom dušeku? Da li postoji bilo kakava razmena toplote?
Ako spavate na hladnoj podlozi, npr., toplota će biti brže razmenjena od vas do podloge  konvekcjom  ako spavate na vazdušnom dušeku nego u slučaju da spavate na dušeku koji je loš provodnik i koji se sastoji iz mnoštva „sićušnih vazdušnih dušeka”.
Da li postoji temperatura na kojoj vatra ne gori? Recimo da je 10 stepeni F ispod 0. Mislim da možete da stvorite vatru koja će goreti na ovoj temperaturi. Ali šta ako je 200, ili čak 2000 stepeni ispod 0; da li će vatra goreti? Ili postoji tačka na kojoj ljudi ne mogu stvoriti dovoljnu brzinu u molekulima da bi stvorili plamenove? Pitam iz radoznalosti. Sedeli smo i nismo mogli da smislimo razumno rešenje sa kojim bih se svi složili, niti smo mogli da saznamo odgovor putem Interneta. Svi se slažemo da ljudsko biće verovatno ne bi preživelo na 2000 ispod 0, ali opet... Hvala na mogućem savetu...
Pre svega, najniža moguća temperatura je -459 F što je apsolutna nula. Nezgodno je samo ustanoviti temperaturu na kojoj nešto može da gori, pošto to očigledno zavisi od toga šta gori. Npr., helijum ne gori ni na kojoj temperaturi, a papir gori na 451 F (sećate se te knjige/filma Farenhajt 451?). Dakle, list papira neće goreti na temperaturama ispod 451 F. Ali, ako ga zapalite tako što ćete povećavati temperaturu na jednom kraju, kako list papira sagoreva i kako oslobađa energiju, tako će se okolni papir zagrejati i goreti dok sve ne izgori; ovo ne zavisi od temperature okoline dokle god ima dostupnog kiseonika, koji podržava gorenje. Kiseonik prelazi u tečno stanje na -130 F, tako da ne bi bio dostupan za gorenje osim ako papir ne bi bio umočen u njega.
Želeo bih da pitam kako mogu da pretvorim Kulone u Njutne, Njutne u kilograme i kilograme u metre/sekunde? Npr., kako da pronađem ubrzanje koje je prouzrokovano pritiskom od, recimo, jedne tone?
Mogli ste i da me pitate kako da pretvorite slonove u tigrove! Sva pretvaranja koja ste zahtevali je nemoguće izvesti zato što te jedinice mere razlicite veličine. Kulon se koristi za merenje električnog napona, Njutn je jedinica za silu, kilogram je jedinica za masu i metar/sekunda je jedinica za brzinu (a tona je jedinica za silu (tonf-UK, prim.DR), a ne pritisak, u Engleskom sistemu jedinica). Jedini mogući odgovor koji vam mogu dati je taj da u uobičajenom (ne naučnom) kontekstu, u zemljama koje koriste metrički sistem jedinica, kilogram se često koristi kao jedinica za težinu; ovo je tehnički pogrešno zato što težina treba da se izražava u Njutnima, ali u ovom kontekstu, 1 kilogram je težina nekog predmeta na zemljinoj površi , što je zapravo 9.8 Njutna. Odatle, može se reći da je 1 kilogram jednak 9,8 Njutna kada se govori o težini nekog predmeta. 
Razmišljao sam o vodoniku  i o tome da je ređi od vazduha, a  razmišljao sam i o vodi i o tome da je ona gušća od vazduha ... Da li bi gravitaciona potencijalna energija dobijena od vodonika, kao i gravitaciona potencijalna energija dobijena od vode, pretvorena u kinetičku energiju, mogla da se iskoristi? Time želim da kažem da, vodi je dozvoljeno da padne, neka vrsta dinama je pokrenuta padajućom vodom (kao u elektranama), i zbog toga stvara struju. Ova struja se može iskoristi da bi se izvršila elektroliza vode, i time stvorio vodonik (i kiseonik). Vodonik može da se penje, pa kada dostigne vrh ponovo, vodonik se sagoreva, stvarajući ponovo vodu. Sigurno ovde postoji gubitak energije, ili propuštam nešto očigledno? Sigurno, što je veća visina padanja vode i penjanja vodonika, to je veći gubitak energije.
U ovome je problem vašeg plana: Ako pustite 1 kg vode da padne sa visine od 100 m, to stvara oko 1000 J kinetičke energije. Ovo je najviše energije što biste mogli da izvučete iz turbine koje stvara električnu struju, ako bi ona bila savršeno efikasna ( što je, naravno, nemoguće). Zatim, energija potrebna za elektrolizu te vode je oko 1,3·10⁷ J. Dakle, imali biste dovoljno energije da uradite elektrolizu samo 1/10 000 dela vode koja je pala.
Rečeno mi je da, kada imate posla sa veštačkom gravitacijom (stvorenom rotiranjem nekog predmeta), da morate da imate nešto što je jako veliko u prečniku da bi to moglo da proizvede neophodnu gravitaciju potrebnu  koja bi sprečila ometanje krvotoka naših tela. Da li postoji brojna vrednost za ovo i kako je ustanovljena?
Nisam upoznat ni sa jednim pravilom. Da bi se ustanovila takva brojna vrednost, mora da se poznaje fiziologija i kolike promene ljudsko telo može da toleriše. Možete da napravite racionalnu procenu. Recimo da možemo da tolerišemo 1 % promene visine čoveka od, recimo, 2 m. Zatim, ako je R poluprečnik kapsule, onda je poluprečnik nad njegovom glavom R-2, pa tako je v²/R=g i v²/(R-2)=1,01g. Ako rešite ove dve jednačine, naći ćete da je R = 202m, što je veliko kao što vi kažete. Ako bi naša tela mogla da tolerišu veće promene, R bi mogao da bude manji.
preveo Srboljub Kovačević, III godina 2007/2008

Šta bi se dogodilo kada bi se planeta identična sa Zemljom nalazila u dodiru sa njom i da nema sudara među dva nebeska tela ? Šta bi se desilo sa gravitacijom, planetama, okeanima itd. Mislim na slučaj da se kore planeta  jedva dodiruju.
Gravitaciono polje dve sfere je vektorski zbir polja svake sfere. Stoga vi biste mogli lako da izračunate gravitacionu silu u svakoj tački u svemiru (posebno, od interesa za vas, na površini Zemlje sabiranjem sila svake planete). Nekoliko prostih primera bi izgledalo :
U tački kontakta gravitaciona sila bi bila 0 i tako , kada bi bili smešteni blizu te tačke, vi bi bili bez težine.
Duž linije tangente na obe sfere koja prolazi kroz tačku kontakta, sila na telu mase m bila bi usmerena tačno prema tački kontakta i imala bi jačinu 2gMmd / (d² + R²)^3/2 gde je g univerzalna gravitaciona konstanta, d je udaljenost od tačke kontakta, R je radijus Zemlje i M je masa Zemlje. Imajte na umu da je sila 0 ako je d = 0 i približno  2gMm / d² ako je d mnogo veće od R.
U tački nasuprot tački kontakta, težina predmeta bi imala 10/9 puta veću vrednost nego kada nova planeta ne bi bila tamo i usmerena je vertikalno na dole. U drugim tačkama težina ne bi više bila usmerena vertikalno na dole zbog sile druge planete.
Da bi proračunali ove rezultate, treba da znate da gravitaciona sila homogene sfere mase M koja deluje na tačku mase m na udaljenosti r od centra, u pravcu centra sfere, ima jačinu gMm / r² (važi ako ste van sfere).
Jezgro Zemlje „dobija energiju” sabijanjem mase, a pošto energija ne može biti niti stvorena niti uništena, gde se predhodno nalazila ova energija ?
Prost odgovor na vaše pitanje je gravitacija. Pošto se masa smanjuje u veličini, njena gravitaciona potencijalna energija se smanjuje i ovaj gubitak energije je prešao u kinetičku energiju mase i zbog toga postaje vrelija. Na taj način zvezde dobijaju dovoljno energije (temperaturu) da se „zapali” gravitacioni kolaps. Smatra se, međutim, da deo energije koja zagreva Zemljino jezgro dolazi od raspadanja radioaktivnih jezgara u Zemljinom jezgru.
Razmatrajući singularnost itd, ja ne razumem koncept „ništa”. Pošto se „ništa” samo razume i odnosi na „nešto” izgledalo bi da „nešto” je primarno, a „ništa” je zamišljeno. „Nešto” se može pokazati, dok „ništa” ne može biti pokazano osim u relativnom smislu. „Ništa” je samo korisno u ograničenom smislu kao nula. Mislim da fizičari koriste „ništa” da pokažu glupost.
Ja nemam ideju o čemu govore vaše prazne reči. Ja nikada nisam čuo fizičara koji pripisuje singularitetu pojam ništa. Poseduje nultu veličinu, ali beskonačnu gustinu (npr. ako razmišljamo o modelu crne rupe). I fizičari su bili prvi koji su shvatili da vakuum nije prazan u potpunosti već ispunjen virtuelnim česticama materije koje nastaju i nestaju (pogledajte vakuumsku polarizaciju). Takođe naglašavam da većina fizičara koje poznajem ne veruju da je istinska matematička singularnost istovremeno i fizička jer iako mi možda pronađemo „ništa”  da je ne fizičko, mi pronalazimo pojam nečega što je neograničeno, kao nedoslednost ! Međutim, korišćenje singularnosti u modelima je krajnje korisno i pomaže da naše teorije budu razumljive.
Kada šutnemo fudbalsku ili ragbi loptu, koja će otići dalje ? One su približno iste mase, 410-450 grama fudbalska i 421 gram ragbi lopta. Predpostavljam da će čeoni otpor odeđen oblikom ragbi lopte izazvati da ona pređe kraći put. Da li postoji način da se izračuna koliko će jedna preći manju udaljenost u odnosu na drugu ?
To zavisi od mnogo stvari. Međutim, razmišlao sam o ivici ragbi lopte u odnosu na fudbalsku. Smatraću da je svaki udarac izveden istom brzinom i pod istim uglom. Kada ne bi bilo otpora vazduha, bilo bi sigurno nerešeno. Sada bih uzeo kao predpostavku da je ragbi loptu šutnuo iskusan igrač tako da ima spiralnu putanju, jer ona se obrće oko svoje ose simetrije. Kada se to dogodi, kao što verovatno znate, ona putuje kroz vazduh okrenuta krajem i zbog toga je više aerodinamična od sferne fudbalske lopte. Fudbalska lopta je relativno glatka kao što je ragbi kvrgava. Iako je pomalo neočigledno, jajasta lopta trpi manji otpor vazduha nego glatka zato što oštra površina nosi sloj vazduha sa sobom koga zovemo granični sloj, koji pomaže da se smanji vazdušno trenje ; zbog toga golf lopta ima rupice, a teniske dlačice. Na kraju, kada razmišljam o obliku fudbalske lopte : Ako se lopta vrti udesno, dolazi do njenog podizanja (ovde se misli na različitu brzinu opstrujavanja vazduha na donjem i gornjem delu lopte, što izaziva različite dinamičke pritiske, a prema Bernulijevoj jednačini i različite statičke pritiske - prim.DR) (kao i krilo od aviona, zakrivljenost lopte u bejzbolu). Sumnjam međutim da će ovaj efekat biti veći od efekta koji omogućava ragbi lopti da ode dalje.
Kako nosioci sile mogu imati različit uticaj na dve čestice ? Na primer : virtuelna fotonska interakcija između dva elektrona prouzrokuje da se oni odbijaju, ali interakcija između elektrona i up kvarka prouzrokuje da se oni približavaju. Fotoni su isti, pa šta je onda drugačije u ove dve interakcije koje prouzrokuju različite rezultate ? (Postavio sam ovo pitanje na drugom vebsajtu i rečeno mi je da sam isuviše uprostio stvari. Ako je moj opis procesa pojednostavljen, molim vas dajte mi do znanja).  
Vi zaista isuviše uprošćavate stvari. Ideja o razmeni fotona koji privlače i odbijaju čestice je samo gruba šematska slika toga šta se događa. Čestice, kvanti, koje prenose silu (kao što fotoni čin u elektromagnetnoj sili) nisu stvarne čestice (fotoni) već pre virtuelne čestice. To su fotoni koji ne mogu biti direktno viđeni tako da vi ne bi mogli da postavite detektor između dve naelektrisane čestice i da ih detektujete. Njihovo postojanje suprotstavlja se zakonu održanja energije, ali to je uredu sve dok one „postoje” dovoljno kratko vreme ; a razlog je zbog relacije neodređenosti, što je uredu da energija DE postoji u toku vremena Dt, gde je DE·Dt  manje (približno) od Plankove konstante. Postoji veoma lepa diskusija u vezi virtuelnih čestica na : http://math.ucr.edu/home/baez/physics/Quantum/virtual_particles.html
Imamo kanap, da kažem 20 milja dugačak, i osobu koja vuče kanap sa jednog kraja, tačka A. Pitanje : Da li će se drugi kraj, tačka B, pokrenuti odmah ili će trebati vremena za to ?
Treba vremena. U osnovi, atomi u kanapu su povezani elektromagnetnim silama i električna polja prostiru se brzinom svetlosti, tako da će veoma rigidnom jakom kanapu trebati prilično kratko vreme da se drugi kraj pokrene. Rastegljivijem kanapu će trebati duže.
prevela Ivana Račić, IV godina 2007/2008

Šta je sa ovalnim rupama u wiffle lopti (u pitanju je lopta koja se koristi u igri sličnoj bejzbolu samo je lopta plastična i sa prorezima - prim.DR) šta joj pomaže da skreće tako lako? Postoji dosta informacija u vezi sa loptama u bejzbolu, ali ne toliko vezano za fiziku wiffle lopti. Samo sam se pitao da li wiffle lopte, koje su šuplje i imaju rupe, skreću zbog drugačijeg razloga od bejzbol lopti, koje su čvrste i imaju šavove.
Sve što se kreće kroz vazduh ima svoju putanju određenu sa dve stvari, gravitacijom i vazdušnim trenjem. Da bi avion uzleteo, treba da bude veći pritisak ispod krila, nego što je pritisak na vrhu krila. Avion ovo postiže oblikom krila. Lopta u bejzbolu radi na istom principu, osim što je njena asimetrija pritiska rezultat rotacije koji uzrokuje da pritisak na jednoj strani bude drugačiji od drugog. Sa wiffle loptom rupe uzrokuju da efekti rotacije budu mnogo veći (dva su razloga : rupe utiču na vazduh više nego šavovi i zato što je težina manja, pa gravitacija slabije utiče na kretanje). Predpostavljam da je razlog za ovalne rupe da bi mogli da dobijemo različite efekte obrćući ih oko različitih osa.
Zamisli udarača u bejzbolu visokog 5’8’’ (5ft 8in - 172 cm - prim.DR ) i mase 120 funti (120 lb je oko 55 kg - prim.DR) kako prilazi poslednjoj bazi sa drvenom palicom 26-28 inča (26-28 oz je 0,74-0,79 kg - prim.DR) . Naprema loptici koja se kreće 80 mph (80 mi/h - oko 129 km/h - prim.DR) bačenom sa distance od 60’6’’ (oko 18,4 m - prim.DR), i uz pretpostavku da loptica ostvari kontakt sa palicom negde blizu pravog mesta, koliko brzo udarač mora da zamahne palicom ne bi li udario lopticu: 100 ft (30,4 m - prim.DR), 200 ft, 300 ft i 400 ft.
Ovo je tipičan primer očekivanja da elementarna fizika da jednostavne formule za sve. Činjenica je da elementarna fizika nudi alat za početak rešavanja problema iz svakodnevnog života, kao što je ovaj ali ne možemo samo primeniti jednostavnu fiziku na životne situacije kao što je ova. Udarač radi mnogo više od davanja palici brzine i ti detalji se računaju. Rastojanje je takođe određeno pravcem kojim se lopta kreće. Važna stvar na koju treba obratiti pažnju je brzina kojom lopta napušta palicu i da na nju veoma utiče to koliko je elastičan sudar (drvo naprema aluminijumskoj palici, npr.). Ako bi imao neku meru elastičnosti, lako bi mogao da izračunaš brzinu lopte posle sudara (kontakta)  koristeći mase lopte i palice pre sudara jednostavno primenivši zakon održanja impulsa. Naime, ovo je veoma jednostavan primer toga šta se zaista događa zato što palica ne leti sama od sebe. Ovo celo pitanje bi bilo bolje uputiti na  eksperimentalnu proveru, nego matematičku.
Zdravo, nedavno sam došao do otkrića vezanog za proizvodnju električne energije. Znam da se struja može dobiti na razne načine, ali na kraju, sve što ti treba da proizvedeš električnu energiju je pokrenuti turbinu. Zanima me kada bi turbina imala severni magnetni pol na sebi i ako bi druga turbina bila okrenuta prema prvoj sa južnim magnetnim polom, zar se magneti nebi privukli i ako se jedna turbina okreće, zar neće i druga? Ovo bi omogućilo udvostručenje električne energije iako zahteva da samo jedna turbina bude napajana. Da li bi ovo funkcionisalo ili je neizvodljivo? (ako ste nedovoljno upućeni u ove stvari, pogledajte kratak video materijal na sajtu Youtube- prim.DR)
Oh, večito pitanje nečega ni iz čega! Zašto jednostavno ne bi zavarili dve turbine zajedno i svaku prikačili na generator? To bi bilo isto kao tvoje korišćenje magneta da ih ,,zakačimo zajedno’’. Stvar je u tome što ne možeš da dobiješ više (električne) energije nego što uložiš (od vode, užarenog uglja, nuklearne fisije...). I nesavršena efikasnost diktira da dobiješ daleko manje od onoga što si uložio. Zamisli da dobiješ jedan magavat od generatora prikačenog za jednu turbinu; ako prikačiš drugi generator i zahtevaš jedan megavat od njega takođe, morao bi da uložiš dva puta više energije.
Da li je moguće koristiti šupalj asteroid i rotirati ga tako da proizvodi veštačku gravitaciju? Pročitavši iz jednog od odgovora da svemirska letelica ima određenu veličinu / masu, sada se pitam da li ista veličina i masa imaju isti efekat kod šupljeg asteroida, ili pošto ima veoma debelu koru, veličina / masa je dosta veća?
Bilo šta što ima potrebnu ugaonu brzinu može izazvati gravitaciju ako si unutar toga. Da bi bilo dobro poređenje, veličina mora biti veća u poređenju sa tobom tako da tvoja glava nema značajno različito ubrzanje od tvojih nogu.<